Ipak, ono što je doživeo gruzijski disident Radonaja Cotne Grigorjevič čini se da je upravo jedinstveni primer vizije ‘života posle smrti’ i potiskuje sve skeptične naučne tvrdnje.
Kada su godine 1976. pripadnici KGB-a (specijalci Državne bezbednosti) napali Radonaja Grigorjeviča, nisu ništa propustili. Prvo su ga kolima oborili, a onda, u drugom naletu, pregazili. Telo mu je potom odneto u mrtvačnicu na brzo zamrzavanje kako bi se mogla izvršiti autopsija. Kroz tri dana patolog je započeo svoj posao. Ali, čim je zasekao tkivo, Radonaja je otvorio oči. Doktor ih je sklopio i nastavio sa rezanjem. Oči su se opet otvorile. Na lekarevo totalno zaprepaštenje, Radonaja je bio živ!?
Još je neobičnija bila njegova priča kada se oporavio: dok je bio ‘mrtav’ obreo se u svetu svetlosti gde naučnim zakonima nema mesta. Mogao je da lebdi oko sveta, da prolazi kroz zidove, da čita misli ljudima i putuje kroz vreme. Lekari ga sigurno ne bi uzeli za ozbiljno da im nije pružio dokaze. Tokom svojih ‘putovanja’ čuo je iz obližnje bolnice plač novorođenčeta. Prozirući detešce svojom uvećanom sposobnošću opažanja, video je da ono ima slomljen kuk – o čemu doktori nisu imali pojma. Kad mu se povratila moć govora – tri dana nakon pokušane autopsije – prvo što je Radonaja Grigorjevič učinio bilo je da obavesti dotičnu bolnicu o stanju deteta. Jasno je da ni na koji način Radonaja nije mogao znati za postojanje tog deteta. I do danas, jedino objašnjenje za ovu misteriju ostaje ono koje je dao on sam.
Grigorjevič Radonaja ‘umro’ je 1976. godine i o tome postoji fokaz – napisana sovjetska umrlica koja glasi: ‘Radonaja Cotne Grigorjevič, umro 14.09.76… u 20. godini. Mesto smrti Tbilisi, Gruzinska Sovjetska Republika’. Uzrok smrti nije naveden, pošto se Radonaja povratio u život pre nego što je autopsija završena.
Sada Radonaja Grigorjevič, pod imenom dr Džordž Radonaja, živi kao metodistički sveštenik u Teksasu i jedan je od mnogobrojnih ljudi koji tvrde da su imali iskustva s one strane smrti.
Ako se svedu na osnovne postavke, ova iskustva javljaju se kada osoba zamre i stekne uvid, viziju zagrobnog života – pre nego što se povrati u život. Ova tvrdnja ima sve uslove da bude uspešna laža i paralaža, jer je jednostavna i nedokaziva, a svako želi da u nju poveruje. Ali, da li je to laž?
Sama težina očiglednosti navodi da nije. Samo u 1992. godini statistika obelodanjuje da je trinaest miliona ljudi u Americi prošlo kroz neki oblik NDE. A ispitivanja su otkrila da imaju milioni sličnih slučajeva u drugim zemljama sveta. Značajno je što oni daju poprilično sličan opis doživljavanja – bez obzira na religiju ili lična verovanja.
Parapsiholog Ričard Bronton kaže sledeće: ‘Iskustvo kliničke smrti je ono prelazno stanje koje je zajedničko mnogim parapsihološkim iskustvima. Nema sumnje da se ono događa, ali šta predstavlja – to ostaje sporno’.
Standardno iskustvo kliničke smrti započinje napuštanjem umirućeg tela i sagledavanjem sveta iz ptičije perspektive. Zatim se ulazi u mračni tunel na čije m je kraju bleštava svetlost. On, ili ona, ulaze u ovu svetlost gde ih preplavi osećaj spokoja, često združenog sa pojavom božanske prilike. Za poneke, međutim, ova slika ima odlike pakla. Pošto uđu u svetlost, postavljaju im se pitanja: šta su naučili, kakva su zla počinili, a onda im se kaže da, pošto još nisu izvršili sve ‘zadatke’, moraju se vratiti u svoja tela. Iako nevoljno, oni ipak poslušaju i vraćaju se u zemaljski život, u kojem više ne osećaju strah od smrti, a dotadašnja zainteresovanost za materijalne stvari pretvara se u sklonost ka duhovnosti i brizi za druge.
Sličnost iskustva navodi na zaključak da se nešto stvarno zbiva, ali pitanje ostaje: je li to duhovni preobražaj ili samo rezultat fizičke promene?