Ljudska duša je večna i njeno postojanje ne prestaje kada se završi ovozemaljski život. Iskustva sa druge strane života potvrđuju ono što su mitologija, filozofija i religija znale već milenijumima! Prvi medicinski dokaz da mrtva osoba može da vidi i čuje…
Kada je 35-godišnja Pem Rejnolds dospela na operacijski sto, jedini način da joj se spasi život bio je da se privremeno prekinu gotovo sve životne funkcije a temperatura tela spusti ispod granice koja se smatra ivicom života. Na ovu retku operaciju, koju u lekarskom jeziku zovu ‘primirivanje’, doktori su se odlučili da bi Rejnoldsovoj operisali mozak i otklonili moždani aneurizam, pa uprkos tome što se rad srca i disanje za vreme zahvata praktično zaustavljaju – izgledi da pacijent preživi su realni.
U trenutku kada su lekari, nakon zaustavljanja dotoka krvi, počeli otvaranje lobanje, Pem se, kako je kasnije tvrdila, uz prethodni blagi prasak u glavi, našla izvan svoga tela. Posmatrala je lakare okupljene oko njenog beživotnog tela i zapazila da doktor koristi za rad na lobanji nešto nalik na električnu četkicu za zube. Čula je i kasnije ponovila sve što su bolničarke u operacionoj sali govorile i opisala do detalja se što se događalo za vreme operacije. U isto vreme, svi aparati priključeni na telo Pem Rejnolds pokazivali su odsustvo životnih funkcija. Ipak, svest ove žene je nakako ‘plovila’ kroz salu za operacije, sve dok nije ušla u ‘tunel’ koji je imao svetlo na kraju i gde su Pem dočekali njeni preminuli rođaci i prijatelji, uključujući i davno umrlu baku. Pemino iskustvo bliske smrti se završilo kada ju je njen pokojni ujak poveo natrag, da bi se vratila u telo. Rejnoldsova je uporedila osećanje povratka u mrvo telo sa padanjem u bazen pun leda. Opis doživljaja počela je od trenutka koji je prethodio izlasku iz tela.
Ona priča: ‘Sledeća stvar koje mogu da se setim bio je zvuk koji je podsećao na notu ‘Do’. Dok sam slušala taj ton, osećala sam kako me izvlači prema vrhu glave. Što sam dalje odmicala, zvuk je postajao jasniji. Imala sam utisak da on predstavlja nekakav put – sve prometniji što se njime ide dalje. Zatim sam videla nekoliko stvari u operacionoj sali kada sam pogledala nadole. Bila sam više nego svesna svega u okolini, više nego u čitavom svom životu do tada, pogotovo činjenice da sam, metaforički rečeno – sedela na doktorovom ramenu. Slika koju sam imala nije ipak bila uobičajena: bila je svetlija i više fokusirana, mnogo jasnija od normalnog prizora. Bilo je toliko toga u sali što nisam prepoznavala i toliko mnogo ljudi. Pomislila sam da je neobičan način na koji su obrijali moju glavu, iščekivala sam da uklone svu kosu, ali to nisu učinili’.
Pem Rejnolds je najviše uznemiravao zvuk one spravice koja joj je ličila na električnu četkicu za zube. Čula je zatim neki žesnki glas, koji je pripadao doktorici Mjurej, kako kaže da su joj vene i arterije veoma sužene, a onda je doživela osećanje kao da je ngde povučena – ličilo joj je to na tornado iz filma ‘Čarobnjak iz Oza’, samo što nije bilo vihora koji okreće, nego vrtoglavica i potisak kao prilikom vožnje veoma brzim liftom. Ona dalje priča: ‘Ličilo je na tunel, ali nije bio tunel i već na samom početku tog tunelskog vrtloga postala sam svesna da me moja baka doziva. Ali, nisam je čula uz pomoć ušiju… bilo je mnogo jasnije nego da sam je slušala ušima. Tom čulu sam više verovala nego čulu sluha. Osećala sam da želi da dođem k njoj i ja sam nastavila bez straha put kroz kanal. On je bio mračan i na samom kraju videla se malecka svetla tačka koja je postajala sve veća i veća. Svetlost je bila neverovatno sjajna, toliko da sam stavila ruke ispred lica u nameri da ga zakloni, ali nisam mogla. Ali, znala sam da su ruke tu. Ne uz pomoć čula dodira. Ponovo je to teško objasniti, ali znam da sam ih imala… Primetila sam da počinjem da razabirem različite siluete u svetlu i one su sve bile pokrivene svetlošću, one su bile svetlost i širile je svuda oko sebe – počinjući da dobijaju oblike. Jedna od njih bila je moja baka. Ne znam da li je t obila stvarnost ili mašta, ali sam poznala svoju baku i njen glas’.
