Priču o prijateljstvu koje traje i posle smrti Džoana, koja je odrasla i živi u Njujorku, počinje od 2002. godine, kada je njen otac, poreklom iz Bronksa, odlučio da se vrati u stari kraj i pokuša da otvaranjem umetničkog kluba za mlade da ih odvoji od ulice, droge i kriminala.
‘Oni su sada dobili priliku da svoja osećanja iskažu kroz umetnost’, kaže Džoana. ‘Bilo je to uspešno, sa nekim problemima tu i tamo, i ja sam se sprijateljila sa nekim ljudima koje ne bih upoznala da nije bilo kluba. Njega ću nazvati Džej, mada to nije njegovo pravo ime, i sa njim sam zaista uživala u društvu. Mnogo smo se smejali. Na žalost, početkom 2003. godine on je ustreljen u Harlemu, i to je bio tragičan udarac za klub i za mene lično. Ne mogu da objasnim, ali još uvek osećam bol kada na to pomislim.
Posetila sam mesto gde je ubijen nekoliko nedelja kasnije. Klekla sam i plakala sa glavom u rukama kada sam osetila ruku na svom ramenu, začula smeh a zatim reči koje su, kroz mumlanje, zvučale kao: ‘Ne plači zbog mene’.
Pomislila sam da je to neki saosećajni prolaznik i podigla sam glavu, ali nikoga nije bilo u mojoj blizini! Nisam se uplašila: samo sam zaključila da je to bio neko ko se brzo udaljio. Vozeći se kući, još sam plakala, i zaustavivši se na semaforu videla sam devojčice koje su se igrale na pločniku. Na korak od njih, mogu da se zakunem, stajao je Džej! Toliko sam bila sigurna da je on, da sam viknula njegovo ime. Devojčice su se začudile kome se obraćam, a taj čovek čak nije ni pogledao prema meni: njegove oči bile su uperene negde iznad mojih kola! Odjurila sam, misleći da gubim razum.
Čudnih događaja nije bilo sve do 2005, kada je klub zatvoren. Dok sam pripremala doručak u kuhinji, iz dnevne sobe sa mog muzičkog uređaja čula se Tupakova pesma: ‘Podigni glavu’. Ona je bila sa albuma koji mi je Džej poklonio, ali do tada ga nisam slušala. Obuzelo me je osećanje neizmerne sreće, ali istovremeno sam se trgla pitajući se kako je kompakt-disk dospeo u uređaj iz plakara u mojoj spavaćoj sobi i ko ga je uključio? Zatim, ušla sam u sobu zbog nečega se poluglasno smejući, a onda sam iz hodnika čula smeh koji mi je bio jako poznat! Obuzeo me je strah. Ukočila sam se u mestu i briznula u plač, izbacujući sva osećanja koja sam potiskivala godinama.
Te noći, kada sam otišla na spavanje, vrata moje spavaće sobe su se otvorila, i misleći da ih je mačka gurnula, ustala sam da ih zatvorim. Sada dolazi onaj najneverovatniji događaj koji me je najviše uznemirio. Na polovini hodnika stajala je mračna figura, upravo ispred slike koju su Džej i jedan dečak uradili! Čitav minut stajala sam zapanjena, previše uplašena da bih se pomerila, zureći u figuru koja se jedva pokretala. Onda sam za sobom zalupila vrata i sakrila se u krevet kao preplašeno dete.
Posle toga više nisam doživela ništa slično, ali ponekad osećam da nisam sama kod kuće, a kanali na mom televizoru se, s vremena na vreme, sami prebacuju na neke muzičke! Ovo sam ispričala samo ocu i najboljoj prijateljici. Mada nikada nisam verovala u paranormalno, zaista verujem da je Džej nekada u blizini, da me posećuje da vidi da li sam dobro. To me raduje, ali istovremeno i plaši pomisao o postojanju duha, jer znam da se oni zadržavaju na Zemlji zato što imaju neke nedovršene poslove’, ispričala je Džoana.