Nedelja je, obično, najdosadniji i najmirniji dan u čitavoj sedmice. Svi poslovi su već uveliko obavljeni i ona služi samo za odmaranje ili, možda celodnevno gledanje televizije. Sve je kazivalo da se ni ta nedelja, 25. avgusta 1976. godine neće bitno razlikovati od svih drugih. Međutim…
Džozef Braun je napustio svoj skromni stan u Bruklinu, oko devet časova. Bilo je toplo i vedro nedeljno jutro, kad se uputio laganim koracima do male prodavnice na ćošku njegove ulice da kupi nedeljno izdanje ‘Njujork tajmsa’. Na tom kratkom puto od dvesto metara, izgubio mu se svaki trag! Kada se nije pojavio ni posle nekoliko sati, pomalo ljutita supruga pošla je da ga potraži. Bila je sigurna da se zapričao sa vlasnikom prodavnice, inače njegovim dobrim prijateljem, a na stolu se hladio nedeljni ručak. Ali, tamo ju je čekalo neprijatno iznenađenje.
Prodavac joj je rekao da se Džozef tog jutra nije pojavljivao i da je to prilično iznenadilo i njega jer je svako jutro dolazio po novine. Supruga Džozefa Brauna je uzbuđeno objašnjavala da je otišao samo u papučama i neobrijan i da je rekao da će morati kupiti novi paket žileta.
Prodavac je odmahivao glavom, sve zabrinutiji za sudbinu svog starog prijatelja. Pitali su i decu koja su se igrala na ulici od ranog jutra, ali se ni jedno dete nije setilo da je Džozef Braun prošao tog jutra! Pozvana je policija. Ceo kvart je detaljno pregledan, izvrnuta i ispražnjena je svaka kanta za đubre. Ali sve bez rezultata. Izdata je i poternica sa slikom koju su poslali svim ostalim policijskim stanicama, a umešao se i čuveni FBI. Međutim, Džozef Braun se nije pojavljivao. Niko ga nije video, niko nije ništa čuo o njemu. Ljudi su već počeli da pričaju čudne priče. Kako je možda član mafije, pa da su ga oni ubili, kako je namerno pobegao od žene i otišao sa ljubavnicom, kako je proneverio ogromnu svotu novca i pobegao… Ali, ništa se sigurno nije moglo reći o misterioznom nestanku Džozefa Brauna!
Polako se i to zaboravilo i kraj je ponovo počeo da živi normalnim životom. Ali jedno iznenađenje nikad ne ide bez drugog! Bio je 25. avgust 1977. godine, kada se, tačno posle godinu dana pojavio Džozef Braun! Vreme je opet bilo vedro i sunčano, a u maloj prodavnici na ćošku tiho su pričali prodavac Ken i policajac Roj Tompson. Kada su na vratima ugledali Džozefa Brauna, naglo su promenili boju lica i poluotvorenih usta se zagledali u, u… još uvek nisu verovali da je to zaista on!
– Dobro jutro! – pozdravio ih je Braun mirno i odmah prišao kutiji u kojoj su stajali žileti. Pošto je izabrao jedno pakovanje, sa druge police je uzeo i jedan primerak ‘Njojork Tajmsa’.
– Za ime Boga Džozef! – konačno se pomerio mladi policajac sa svog mesta i prišao mu laganim, gotovo bojažljivim koracima. – Pa gde ste bili sve ovo vreme čoveče. Tražili smo te mesecima!
Džozef Braun je za trenutak zastao vidno iznenađen ovakvim mladićevim ponašanjem. Prišao mu je sada i njegov prijatelj prodavac Ken, ovlaš ga dodirujući kao da proverava da li je to zaista on.
– FBI te još uvek ima na svojim poternicama, čoveče, cela država te traži već godinu dana!

Džozef Braun ih je kratko posmatrao sa komičnom grimasom na neobrijanom licu, a onda kao da se naljutio.
– O čemu to vas dvojica trabunjate? Jeste li poludeli? Pre pet minuta sam napustio stan i pošao ovamo po novine i žilete!
– Gospodine Braun, jeste li svesni šta govorite? Pogledajte, zaboga miloga, datum na tim novinama! – vikao je sada mladi policajac.
Braun se zagleda u novine u ruci i pogleda ponovo u dvojicu ljudi koji su stajali ispred njega.
-Šta je ovo? neka glupa šala?
Ali, oni su sada ćutali, nemo ga obilazeći i čudno odmeravajući, kao da ga prvi put vide u životu. Pomislivši da su mu pripremili kakvu gadnu podvalu, Braun se vrati polici sa novinama. Podiže drugi primerak ‘Njujork Tajmsa’, pa treći, a zatim nervozno izvrnu sve primerke, prelista i proveri sve datume, pa dohvati druge novine i magazine, sve ih grozničavo prevrnu i tek tada poče da menja boju lica. Izbezumljeno je piljio u svoja dva poznanika. Nešto, očigledno nije bilo u redu – dobro je znao da bi specijalno štampanje ovakvog broja ‘Njujork Tajmsa’ koštalo čitavo bogatstvo! Ali, ako nije podvala, šta je onda? On oseti potrebu da sedne na obližnju stolicu.
– Šta se ovde dešava? – nemoćno je gladao u Kena i Roja koji su zbunjeno stajali pored njega.
– Iznenada ste nestali pre tačno godinu dana! Pošli ste da kupite novine i više se niste vratili! Vaša supruga je došla ovamo da vas traži, pa smo pozvali u pomoć gradsku policiju i kada to nije pomoglo – i FBI.
– Pre godinu dana, kažete? Kunem vam se, izašao sam iz svog stana pre pet minuta! Zar ne vidite i sami da još imam papuče na nogama?
Policajac se lagano spusti na pod pored njegovih nogu i obrati mu se blagim tonom:
– Gospodine Braun, zar se baš ničeg drugog ne sećate?
Braun se zamisli pa odmahnu glavom. Mladi policajac ustade, baci brz pogled na još uvek bledog prodavca, pa se uputi tezgi i dohvati telefon…
– Šefe, ovde službenik Tomson, on se upravo vratio! On Džozef Braun… Onaj građanin što je pre godinu dana bez traga nestao! Još uvek ima papuče na nogama.
Šef lokalne policije došao je posle deset minuta, ali ne sam. Sa njim je došlo desetine policijskih i televizijskih kola i novinskih reportera. Neko je pozvao i vatrogasce ne znajući zbog čega je nastala tolika gužva. Otrčali su po gospođu Braun, ispitivali i pregledavali sirotog Brauna, postavljali mu unakrsna pitanja, podvrgli ga hipnozi i priključili na tri detektora laži – ali sve bez uspeha. Utvrđeno je da govori istinu.
Ostalo je, međutim, nekoliko neshvatljivih pitanja. Gde se nalazio Džozef Braun čitavih godinu dana i kako je moguće da mu je sećanje iz tog vremena potpuno izbrisano? U kakvim je to uslovima mogao biti, a da ne ostari ni jedan dan? Očigledno je, da je i on, poput mnogih drugih, ‘ušetao’ u tu neverovatnu dimenziju gde prostor i vreme ne funkcionišu na način onako kako mi znamo.