Greg iz Konektikata piše o događaju koji mu je promenio život kada je bio srednjoškolac i sa svojim prijateljima tragao za bizarnim uzbuđenjima. Jedne noći put ih je naveo u napuštenu kuću na periferiji grada. ‘Kada sam mu rekao kuda taj usamljeni puteljak vodi, Aron je odgovorio da je to savršeno, a ja sam pomalo osetio strah’, kaže Greg. Bio sam ubeđeni ateista, nisam verovao u duhove, ali pritiskalo me je neko loše predosećanje. Ipak sam, posle izvesnog oklevanja, pošao za svojim prijateljem. Kuća, čiji je vlasnik bio u zatvoru zbog neplaćenog poreza, delovala je zaista avetinjski na mesečini.
Bez mnogo razmišljanja, Aron je otvorio vrata i ušao unutra, ne osvrćući se na moje povike da to ne čini. Nevoljno, uleteo sam za njim. Osetio sam zadah trulog mesa i fekalija. Čitava kuća je smrdela. Obišli smo sve prostorije za nekoliko minuta, a najviše smo se zadržali u dnevnoj sobi i kuhinji. U jednom trenutku čuli smo režanje, kao da reži zaista veliki pas. Upravo smo nameravali da napustimo to mesto, kada je Aron ugledao predivan džepni sat i bez razmišljanja ga zgrabio.
Dok smo se trkom udaljavali od kuće, mogao bih se zakleti da sam iza nas čuo bat šapa i dahtanje ogromnog psa. Uverili smo se, međutim, da nema nikoga za nama, pa smo se razdvojili i otišli svojim kućama. Ostatak noći proveo sam gledajući televiziju i nastojeći da ne razmišljam o onome što nam se dogodilo. Naredne večeri okupili smo se u Aronovoj kući – moja prijateljica Dženifer, koja mi je sada supruga, Edvard, Piter i ja. Bio sam rešen da prekinem prijateljstvo sa Aronom, jer sam smatrao da je nemoralno što je ukrao sat. I drugi su tako mislili, i što je on duže mahao svojim ‘plenom’ pred našim očima osećali smo se sve nelagodnije. Edvard se požalio na bolove u stomaku, koji su ga terali na povraćanje pa je uskoro otišao kući. Posle nekoliko minuta, Piter je rekao da mora ujutro u crkvu, a Dženifer me je pozvala da je otpratim kući. Ne znam zbog čega, ali odgovorio sam joj da ću ostati još neko vreme.
Oko tri sata iza ponoći, pitao sam Arona da li je umoran, jer je čudno izgledao. Rekao je da nije, a na sva moja pitanja odgovarao je samo sa ‘da’ i ‘ne’. U jednom trenutku, polako je ustao i otvorio vrata od podruma. Pošao sam za njim i upitao ga šta je do sada čekao da donese pivo, kada su već svi otišli. Na pola stepenica, on se okrenuo i nasmešio se. Oči su mu bile bez zenica. Otvorio je usta i ispružio neverovatno dugačak jezik, dok su za njega počele da igraju i uvijaju se nekakve senke. Čuo sam škripu i lupanje vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Okrenuo sam se i pobegao što sam brže mogao iz te kuće! Probudio sam oca i ispričao mu šta se desilo. Rekao mi je: ‘Greg, treba da se vratiš crkvi. Moraš da pronađeš Boga’. Posle te noći, nikada nisam propustio nedeljnu misu, niti da se molim svaki dan.
Najčudnije mi je to što su mi Edvard i Piter rekli da su se te večeri vratili Aronovoj kući, jer je Edvard zaboravio svoj ranac, ali da u njoj nije bilo nikoga! Posle ovog događaja, video sam Arona još par puta u prolazu, bez da smo razgovarali, a nakon dve ili tri nedelje on i njegova porodica nekuda su se odselili, jednostavno su nestali. Želeo bih da znam šta mu se dogodilo i da li je još uvek živ?’, pita se Greg, sećajući se školskih dana.