Britanski neurolog Džon Lorber sa Univerziteta u Šefildu je na pedijatrijskoj konferenciji 1980. godine postavio upravo to neobično pitanje. Imao je ozbiljan razlog: Lorber je tada već dve decenije bio angažovan na proučavanju slučajeva hidrocefalusa. Dvoje od dece sa teškim oblicima hidrocefalusa koje je izučavao pokazivalo je uobičajen mentalni razvoj, iako kod oboje nije bilo dokaza da kora velikog mozga uopšte postoji. Jedno je preminulo sa tri, a drugo sa dvanaest meseci, ali za to vreme, deca su se razvijala normalno.
Nešto kasnije, njegov kolega sa Univerziteta opazio je studenta sa neuobičajeno velikom glavom. Poslao ga je Lorberu. Iako je momak imao najbolje ocene iz matematike, a koeficijent inteligencije mu je bio iznad prosečnih 126, CAT skeniranje je pokazalo da je on ‘praktično bez mozga’, da je mladićeva lobanja obložena tankim slojem nervnih ćelija debljine do jednog milimetra. I to je sve. Ostalo je – cerebrospinalna tečnost. Mladić je nastavio normalan život i karijeru, s jedinom razlikom što je od tada znao da nema mozga. Iako postoji dosta anegdotskih slučajeva, dr Lorber je prvi koji je pružio sistematski i obuhvatan prikaz. On je ispitao oko šest stotina pacijenata sa hidrocefalusom i podelio ih u nekoliko grupa:
■ oni sa skoro normalnim mozgom,
■ oni kojima je lobanja od 50 do 70 odsto ispunjena tečnošću,
■ oni kojima je lobanja od 70 do 90 odsto ispunjena tečnošću,
■ teški slučajevi kojima je lobanja 95 odsto ispunjena tečnošću.
Ova poslednja, najteža grupa, činila je oko 10 odsto cele studije, a polovina tih pacijenata bila je teško mentalno oštećena. Druga polovina je imala prosečan koeficijent inteligencije veći od 100. Da pojasnimo. Polovina pacijenata kojima je nedostajalo 95 odsto mozga imala je IQ prosečan ili veći! Skeptici su Lorberu zamerili da je pogrešio u tumačenju skenova. On sam je priznao da je ‘čitanje’ rezultata skeniranja ‘pipavo’, ali da tako radikalne rezultate i tvrdnje ne bi iznosio da nema apsolutne dokaze. Takođe je dodao: ‘Ja nisam siguran da li student matematike ima pedeset ili sto pedeset grama mozga, ali je jasno da nema ni blizu kilogram i po koliko je normalno.’ Gospodin Lorber je, podsećamo, ugledan naučnik i profesor univerziteta, a uz to i iskusni praktičar. Između ostalog, bio i član Nobelovog komiteta koji određuje ko će dobiti prestižnu nagradu.
Mnogi naučnici ovo pripisuju sposobnosti mozga da preuzima funkcije i teoretišu o ‘višku za svaki slučaj’ moždane mase, ali Patrik Vol, profesor anatomije iz Londona (University College), naglašava: ‘Govoriti o višku je izbegavanje da govorimo o nečemu što ne razumemo.’
Po svemu sudeći, za inteligenciju mozak ili nije neophodan, ili ga je potrebno vrlo malo. Današnji neurolozi i neuropsiholozi koji se bave pamćenjem suočavaju se da činjenicom da je pamćenje ‘svuda i nigde’ u mozgu. Ali, ako mozak nije aparat za klasifikovanje i skladištenje iskustava, i za analizu koja nam omogućava da uspešnije živimo, šta on onda jeste? A ko se onda time bavi? Gde je um?
Aristotel je govorio da mozak služi da hladi krv i da nema ulogu u procesu mišljenja. Teško da se možemo složiti sa antičkim filozofom, ali smo sve bliži priznanju i najtvrdokornijih konzervativaca nauke da u našem savremenom shvatanju mozga i uma nešto krupno propuštamo. A tema je tako značajna da, samim tim, slobodno možemo reći da nešto krupno propuštamo i u svom savremenom gledanju na svet.
