Bila jednom jedna osoba koja je jako volela da se gleda u ogledalu svakog dana. I pitala je stalno svoje ogledalo: ‘Ogledalce moje žudnje na tom svetu belom, reci ko je najbolji u kraljevstvu celom’? A ogledalo, jadno i izmučeno tom svakodnevnom torturom, odgovaralo je: ‘Najbolja si, je’l ti milo, ali sad je dosta bilo’!
Jednoga dana, na nesreću, ogledalo je palo i razbilo se. Naša osoba bila je tužna i neutešna. Činilo joj se da je ostala sama na svetu. Svakoga dana osećala se sve umornijom, nedostajao joj je neko ko bi je gurao napred. Zatim je došlo leto i stvari su krenule nabolje. Pošto je shvatila da joj ogledalo ne može više biti pokazatelj sopstvenih vrednosti, počela je da se meri u odnosu na ljude. Sklopila je mnoga nova prijateljstva, ljudi su je ubrzo zavoleli i svi su želeli da se druže sa njom. I tek tada je shvatila koliko je bilo pogrešno zatvarati se u sebe. I suviše često je tražila sopstvenu sliku u tuđem liku i nije se puno udubljivala u posmatranje ljudi.
Kada je posle dugo vremena ponovo pronašla svoje razbijeno ogledalo, opet ju je obuzela stara želja za ogledanjem. Ali, sada je kroz polomljene komadiće jedino mogla da sagleda mnogobrojne odsjaje, a ne samo jedan jedini – svoj, kao ranije.