Strah prouzrokuje u telu reakciju koja se prenosi putem vegetativnog nervnog sistema. Pošto je strah često povezan sa situacijama pretnje ili opasnosti, rezultat su određeni simptomi, koji nam najavljuju dolazak straha. Sledeće simptome primećuju pacijenti često za vreme napada. Mogu da nastupe u kombinaciji ili sami. Lupanje srca, ubrzan rad srca ili neredovni otkucaji srca, vrtoglavica, omamljenost ili osećaj slabosti, kratak dah, teško disanje, znojenje, bolovi ili stezanje u grudima, drhtavica, treperenje, vrući talasi ili jeza, osećaj gušenja ili davljenja, žmarci ili utrnulost u pojedinim delovima tela, mučnina ili smetnje u želudcu i crevima, osećaj nestvarnosti i odvojenosti, strah da se ne poludi, strah da se izgubi kontrola.
Isto tako ozbiljne su uglavnom i posledice tih simptoma. Dolazi do:
■ izbegavanja a time i do povlačenja iz društva, sve do izolacije
■ pokušaja samolečenja (tabletama ili alkoholom, pod izgovorom da ‘tako sve postaje lakše i može se izdržati’
■ konflikata (porodične i/ili profesionalne prirode)
■ straha isčekivanja – strah od straha
Kao mali plašimo se sveta koji nas okružuje. Postavlja se pitanje: postoji li gen straha koji se budi s našim rodenjem? Naučnici smatraju da ne postoji. Ali, od insekata do primata, računajuci tu i čoveka, izgleda da je strah ugraviran u srce DNA, velike molekule koja sadrzi program funkcionisanja svih živih bića. U kom obliku? U stvari, mnoštvo gena učestvuje u izgradnji nervnog sistema. S te tačke gledišta, strah je biološki, to jest, integriran od samog našeg rodenja. Istraživanja što su ih vodili etnolozi i drugi naučnici, pokazala su da se bebe, baš kao i mlade šimpanze, spontano boje pauka i reptila. Kao da životinje oblika bitno drugačijeg od našeg i obdarene drugačijim načinom razmišljanja isključuju instinktivne strahove.
Oboljenja straha se uglavnom manifestuju već između 20. i 30. godine života. Žene su češće pogođene nego muškarci. Pošto se ponajviše radi o hroničnim oboljenjima, pacijentima predstoji duga patnja, ukoliko ne počnu da se leče. Na žalost često postoji velika doza prirodne sramežljivosti, da se doktoru spomenu svoji problemi. Isto tako se tegobe rado objašnjavaju organskim uzrocima, jer je to pojmljivije nego oboljenje straha. Međutim, pacijentima se samo može pomoći, ukoliko su dovoljno razjašnjeni uzroci i osnovni mehanizmi njihovog oboljenja. Nije mali udeo pacijenata koji pored svog oboljenja straha pokazuju i drugu problematiku. Često uz to spada i depresija ili prekomerna upotreba tableta ili alkohola pod izgovorom ‘ja to sve mogu da podnesem samo sa tabletama ili alkoholom’. Pretpostavlja se da je udeo tih pacijenata oko jedne trećine. Ta činjenica treba da ponovo pojasni neophodnost individualno usklađenog plana terapije – odlazak lekaru i detaljno savetovanje i/ili lečenje medikamentima i/ili psihoterapija.
