Priča o krpenoj lutki En – Anabeli potiče iz 70-tih godina prošlog veka. Počela je u malom gradiću u Konektiketu, kad je mlada bolničarka Dona, koja je stan delila sa svojom koleginicom Endži, od majke za rođendan dobila lutku veličine četvorogodišnjeg deteta, kupljenu u jednoj starinarnici. Devojke su ubrzo primetile da lutka, koju su obično ostavljale na Doninom krevetu, nikada nije u istom položaju u kojem bi je ostavile. Naravno, posumnjale su da neko ima ključ i da u njihovom odsustvu ulazi, ali promenjene brave i sve zamke koje su postavljale da bi otkrile uljeza, nisu dale rezultate. Onda su se pojavile poruke, pisane dečjim rukopisom na komadićima pergamenta, zbog čega su se obratile jednoj ženi – medijumu, koja im je otkrila da je u pitanju ‘duh’ sedmogodišnje devojčice Anabele Higins, i da ona želi da boravi sa njima u stanu, tačnije u lutki, na šta su Dona i Endži nesmotreno pristale. No, stvari su, posle njihovog pristanka, iz dana u dan postajale sve gore, dok konačno jedan njihov prijatelj na svojoj koži nije osetio napad nevidljive sile.
Uplašene, mlade žene pozvale su lokalnog sveštenika, oca Higina, da im pomogne, a on se obratio bračnom paru Edu i Loreni Voren, poznatim istraživačima paranormalnih pojava, koji su iz obližnjeg Monroa došli da utvrde šta se događa i ubrzo zaključili da je u pitanju demonsko biće koje je ušlo ne samo u lutku nego i u živote mladih ljudi, s namerom da ih uništi na najstrašniji način. Sve ono što su preduzeli i što se događalo te večeri i kasnije, kad su demonsku Anabelu poneli sa sobom, Ed i Lorena opisali su u svojim sećanjima kao jedan od najupečatljivijih slučajeva na koji su naišli u svojoj pedesetogodišnjoj istraživačkoj praksi.
Posle telefonskog dogovora, Ed i Lorena stigli su jedne večeri u stan Done i Endži, i u razgovoru sa njima i njihovim prijateljem Luom saznali sve detalje koji su ih interesovali, vezane za čudna zbivanja koja su počela od kad je lutka stigla u njihov stan. ‘Dobila sam je od svoje majke za poslednji rođendan’, ispričala je Dona. ‘Nije postojao neki poseban razlog da mi kupi baš tu lutku, osim da bi bila neka vrsta ukrasa. Da se nešto neobično događa, ubrzo smo primetile po tome što bih lutku ujutru ostavila na nameštenom krevetu, sa rukama spuštenim sa strane i ispruženim nogama, a kad bismo došle kući, zaticale smo je sa rukama položenim u krilo i nogama prekrštenim u člancima. Posle nedelju ili dve, to nam je izazvalo sumnju, pa smo je testirali, namerno joj prekrstivši ruke i noge. Svake noći kad bismo stigle kući, one bi bile rastavljene i ta stvar je sedela svaki put u nekoj drugoj pozi!’, rekla je mlada bolničarka. Na tome se, međutim, avanturelutke koju su devojke nazvale En, nisu završile. Počele su da je nalaze u različitim prostorijama, a jednom prilikom, kad su otvorile vrata, bila je na fotelji, u više nego čudnom položaju.
‘Došle smo kući jedne noći i lutka se nalazila u fotelji kod ulaznih vrata. Međutim, ona je ovog puta klečala!’, ispričala je Vorenovima Donina koleginica Endži. ‘Čudna je stvar bila u tome da kad smo pokušavale da je postavimo u klečeći položaj, lutka je uvek padala. Drugi put smo je našli na sofi, mada smo je tog jutra, kad smo napustile stan, ostavile u Doninoj sobi i zatvorile vrata. Sve je bilo tako uvrnuto da smo posumnjale da neko sa nama izvodi bolesne šale i da ulazi u stan kad nismo u njemu’, rekla je Endži i objasnila da su sve učinile kako bi takvog uljeza onemogućile da ih dalje zastrašuje. Ali, ni nove sigurnosne brave ni razne, jedva primetne oznake na prozorima i vratima nisu pokazale da neko spolja dolazi dok su odsutne i sa lutkom čini ono što ih je dovodilo do užasa! A to saznanje bilo je još jezivije od prethodne mogućnosti da je u pitanju jedan ili više neobičnih provalnika.
‘Šta se zatim dogodilo?’, interesovala se Loren, koja je važila za jednu od najpoznatijih vidovnjakinja i ekstrasenzitivnih osoba u Americi. Počele smo da nalazimo po stanu male zabeleške i poruke, pisane olovkom kakvu nismo imale, na komadićima pergamentskog papira’, rekla je Dona. ‘Sve smo pretražile, ali toga jednostavno nigde nije bilo! Rukopis je bio nevešt, dečji, i najčešće je pisalo: ‘Pomozite nam!’ ili ‘Pomozite Lu!’, mada Lu, koji je bio Endžin prijatelj, koliko nam je poznato, nije bio u bilo kakvoj nevolji. Drugi put smo na stereo uređaju zatekle komadić čokolade, koju niko od nas nije kupio niti ostavio tamo’, ispričala je Dona Vorenovima.
‘To nije bilo sve’, nastavila je Endži, ‘Jednom oko Božića, kad smo došle kući, Anabela je sedela na Doninom krevetu, a na njenoj nadlanici videle smo tragove krvi, kao i tri kapi krvi na njenim grudima! To nas je zaista do krajnosti prestrašilo i odlučile smo da uspostavimo kontakt sa jednom ženom koja je medijum i saznamo da li imamo posla sa duhom i da li je on odgovoran za sve manifestacije koje su se događale u našem stanu’, objasnila je Endži.
‘Kad ste došle do zaključka da je u pitanju duh koji je povezan sa osobom po imenu Anabela?’, pitala je Loren. ‘To je bilo oko mesec dana, ili šest nedelja nakon što su ove stvari počele da se događaju’, rekla je Dona. ‘Ta žena saopštila nam je da je reč o duhu devojčice po imenu Anabela Higins, koja je umrla kao sedmogodišnjakinja, a igrala se na ovom mestu, na poljani, dok još nije bila izgrađena ova kuća. To su bila srećna vremena za nju, i Anabela joj je rekla da se obratila nama zato što su svi u okolini odrasli i zauzeti svojim poslom, a oseća da bismo mi bile u stanju da je razumemo, pa je zbog toga počela da pokreće krpenu lutku. Sve što je Anabela želela jeste da bude voljena, tako da je upitala da li bi mogla da ostane sa nama i useli se u lutku. Šta smo mogle da uradimo? Pristale smo!’, priznala je Dona.
‘Da li ste postupale sa lutkom na bilo koji način drugačije, pošto ste saznale da je verovatno posednuta duhom devojčice po imenu Anabel?’, pitao je Ed. ‘Da, to se podrazumevalo’, odgovorila je Dona. ‘Činilo se potpuno neškodljivim, a mi smo bolničarke i gledamo patnje svaki dan. Imamo sažaljenja, i bilo kako bilo, od tada smo lutku nazvale Anabela. To nije više bila lutka, to je bio duh Anabele o kojem smo se brinule! Ona nije nikoga povredila… sve donedavno’, nevoljno je priznala devojka.
‘Da li mislite da duh devojčice pokreće lutku?’, zanimalo je Loren. ‘Da, a šta bi drugo moglo biti?’, uzvratila je nervozno Endži. ‘To je prokleta vudu lutka, i u tome je čitava stvar!’, uzviknula je ljutito. ‘Ja sam im to rekao već odavno’, uključio se u razgovor i Lu. ‘Lutka je jednostavno preuzela kontrolu nad njima’, objasnio je i ispričao jedno svoje iskustvo sa Anabelom: ‘Ta stvar mi je zadavala ružne snove. Jedne noći, dok sam ležao kod kuće, video sam sebe budnog. Nešto mi je bilo neobično. Pogledao sam po sobi, ali sve je bilo na svom mestu. A onda, kad sam spustio pogled prema svojim nogama, video sam Anabel koja mi se polako penjala prema grudima! Došla mi je do grudi i onda stala. Ispružila je ruku i dotakla mi vrat sa strane, a zatim i drugu, kao da uspostavlja električni kontakt. Onda sam počeo da se davim – ona me je bukvalno davila! Jedva sam je pomerio i gurnuo na zid!’
Napad na javi, međutim, dogodio se jedne večeri kad su on i Endži bili sami u stanu’. ‘Bilo je oko deset ili jedanaest uveče’, rekao je Lu. ‘Razgledali smo neke mape, jer je trebalo da sutradan krenem na put. Iznenada, oboje smo začuli zvuke iz inače zatvorene Donine sobe, kao da je neko provalio u stan. Prišao sam na vrhovima prstiju i kad se buka utišala, polako sam otvorio vrata i upalio svetlo. Nije bilo nikoga, osim što je lutka Anabela bila bačena na pod u uglu. Ušao sam i prišao joj da vidim šta se dogodilo. Tada sam osetio da nekoga ima iza mene, okrenuo se da pogledam i…’
Priču o tom događaju nastavila je Endži: ‘Teško mu je da govori o tome. Kad se okrenuo, iznenada je zadobio udarac u grudi od kojeg se presavio i pao na pod. Čuvši njegov jauk, utrčala sam u sobu i videla da mu je majica krvava. Odvela sam ga u dnevnu sobu, skinuli smo majicu i na njegovim grudima ugledali ogrebotine kao od kandži, sedam ukupno – tri vertikalne i četiri horizontalne. Lu se tresao od straha’, rekla je Endži, a Dona potvrdila da je videla posekotine.’Da li su vam ostali ožiljci?’, interesovao se Ed. ‘Ne’, rekao je Lu. ‘Sve su posekotine bile tada tople, kao da su spaljene i zacelile su vrlo brzo. Upola su nestale već sledećeg dana, a potpuno dan kasnije’.
Saslušavši čitavu priču, Ed Voren objasnio je svojim domaćinima da nije u pitanju nikakav duh devojčice Anabele, već demon koji se uselio u stan, i da se nalaze u velikoj opasnosti. Upitao ih je da li bi imali nešto protiv da pozove jednog sveštenika, stručnjaka za egzorcizam, da obavi ritual, i pošto su se složili, odmah je nazvao oca Kuka, koji je, u stvari, već spreman čekao na poziv. Ubrzo je stigao i obavio postupak koji, za razliku od klasičnog egzorcizma, nije imao za cilj isterivanje nečistih sila, nego je bio sračunat da se kuća napuni osećanjima pozitivnog i božanskog. Za vreme procedure, nije bilo nikakvih incidenata, a Ed i Lorena, kad su polazili, na Donin zahtev poneli su i lutku Anabelu, stavivši je na zadnje sedište automobila.
U toku vožnje, međutim, kola su iznenada počela da zastaju, kočnice otkazuju, i Vorenovi su se više puta našli u opasnosti da dožive udes. Shvativši šta se dešava, Ed je posegnuo rukom u tobru, izvadio bočicu sa svetom vodom i isprskao lutku, praveći krst preko nje. Istog trenutka, svi problemi su prestali. U kući, Ed Voren je držao lutku u fotelji pored svog radnog stola, ali u toku sledećih nedelja, ona je počela da ‘šeta’ po kući. Primetio je, međutim, da je sa sobom dovela i ‘prijatelja’: crnu mačku, koja se povremeno materijalizovala pored nje! Jednom je pratio mačku koja je hodala po stanu i posebno se zadržavala kod njegovih knjiga i predmeta vezanih za okultno, zatim se vratila do lutke i dematerijalizovala, od glave naniže! Upitao se: da li su njene kandže ostavile trag na Luovim grudima?
Bilo je i drugih neobičnih pojava. Lorena je jednom, došavši kući kasno uveče, čula užasno režanje kad je otvorila vrata, a ono je bilo snimljeno i na telefonskoj sekretarici, između dva poziva oca Hagena. Anabela je, izgleda, posebno mrzela sveštenike. Kad je Eda jednom posetio otac Džejson Bredford, katolički sveštenik upućen u egzorcizam, podigao je lutku i rekao joj: ‘Ti si samo krpena lutka, Anabel! Ne možeš nikoga da povrediš!’, i bacio je na fotelju. ‘Ja to ne bih učinio na vašem mestu’, upozorio ga je Ed. Lorena je posavetovala sveštenika da na povratku kući oprezno vozi i da se obavezno javi telefonom kad bude stigao. Pošto je otac Džejson otišao, rekla je suprugu da predoseća tragediju koja će se dogoditi mladom svešteniku. I zaista, posle nekoliko sati, Džejson Bredford se javio i rekao da je doživeo udes jer su mu otkazale kočnice ,tako da je jedva ostao živ, a kola su bila potpuno uništena! I jedan policijski detektiv, kojeg je Voren ostavio nasamo u prostoriji sa Anabel samo na pet minuta, dok je telefonirao u drugoj sobi, dotrčao je do njega prebledeo i promucao: ‘Lutka…ona krpena lutka… ona je prava!’, i više nikada nije hteo da ga poseti.
Vorenovi su u Monrou, u Konektiteku, osnovali okultni muzej, u kojem je i demonska lutka Anabela zauzela svoje mesto nakon što je Ed Voren preminuo avgusta 2006. godine. Nalazi se u staklenoj kutiji, na kojoj stoji strogo upozorenje posetiocima da je ne dodiruju!