Doktor Džordž Radonaja posle tri dana u mrtvačnici došao sebi kada su lekari počeli autopsiju. U bestelesnom stanju razgovarao sa tek rođenom bebom iz komšiluka i ustanovio od čega boluje. Emanuel Tuvagirairmana ut Ruande nedelju dana ležao mrtav a zato vreme, iako je proces raspadanja već počeo, tvrdi da je bio na vratima raja!
Kada su u pitanju iskustva bliske smrti, mnoštvo slučajeva u kojima je došlo do takozvane kliničke smrti, u trajanju od možda nekoliko minuta ili nešto duže, povod su za skeptične medicinske stručnjake da istaknu kako ne može biti govora o povratku iz smrti, jer ti ljudi, u stvari i nisu umrli, već samo doživeli kraći prekid telesnih, a sa njima i moždanih funkcija.
Niko se, navodno, još zaista nije vratio iz mrtvih da bi mogao da ispriča kako je tamo, ako uopšte nečega i i ma nakon definitivnog fizičkog kraja. Prema tome, sve ono što pojedinci govore o drugom svetu i svojim vantelesnim izletima, samo su izmišljotine ili halucinacije nastale usled krize u snabdevanju mozga kiseonikom, i sve se, tvrde, može objasniti najobičnijim fizičkim uzorcima.
Ali, šta učiniti sa dokumentovanim i dokazanim slučajevima, kao što su to slučajevi doktora Džordža Rodonaja i Afrikanca Emanuela Tuvagirairmana, čija su tela danima bila toliko mrtva da mrtvija ne mogu biti, s obzirom da je Rodonaja vreme do autopsije proveo u frižideru mrtvačnice, a nesrećni čovek iz Ruande se raspadao pred očima svojih prijatelja u takvoj meri da su mu insekti skoro pojeli jednu ruku?!
I jedan i drugi doživeli su ventelesna i vanvremenska iskustva, a zatim su se vratile telesne funkcije. I oni su bili u stanju da ispričaju šta im se dogodilo iako, po svakoj logici i zakonitostima koje važe u materijalnom svetu, njihova svest, kao što se veruje, vezana isključivo za hemiju mozga i moždane procese, za to vreme nije imala gde da ‘stanuje’. Ovde ne pomaže prezrivo odmahivanje rukom niti pozivanje na pozitivna naučna iskustva, jer činjenice govore nešto sasvim drugo, čemu, uz dužno poštovanje medicinske struke, treba prići bez unapred postavljenih ograničenja i predrasuda.
Džordž Rodonaja, rođen je 1956. godine u Sovjetskom Savezu. bez roditelja je ostao sa samo sedam meseci, jer su stradali u komunističkim pogromima. Detinjstvo je proveo kod staratelja u Gruziji, koji su mu pružili svu ljubav i uslove za obrazovanje, ali su rano umrli, pa je dečak već od 12. godine bio primoran da se sam brine o sebi. Vrlo mlad upisao je medicinu na Univerzitetu u Moskvi, a zbog stručnih sposobnosti dobio je poziv da studira na Jejl Univerzitetu u Americi. Kako su se američka vlada, pa i sam Henri Kisindžer u to vreme uključili u kampanju da mladić dobije izlaznu vizu, vlast nije mogla da takav zahtev odbije, ali se pred odlazak u SAD tajna policija KGB, pobrinula da dođe do ‘nesrećnog slučaja’ koji Rodonaja neće preživeti!
O tom događaju on je ispričao: ‘Jednog dana pred moj planirani odlazak u Ameriku, KGB je pokušao da me ubije. Čekao sam taksi na trotoaru u Tbilisiju, kada sam video kola kako iskaču na pločnik, zaobilazeći drveće i jureći pravo namene. Zatim sam osetio udarac. Sve se desilo veoma brzo. Procenjujem da sam leteo najmanje deset metara i pao licem nadole, a onda su kola još prešla preko mene. Od tada mora da sam bio bez svesti, jer se ne sećam više ničega sa mesta nesreće, niti šta se zatim tamo događalo. Prva stvar za koju znam u vezi mog iskustva bliske smrti jeste da sam se našao u potpunoj tami. Nisam imao fizičkih bolova, ali sam još uvek nekako bio svestan svog postojanja. Sve je oko mene bilo tamno, crnje od crnila. Bio sam prestrašen. Nisam bio pripremljen za takvu situaciju. Bio sam prilično šokiran otkrićem da još uvek postojim, ali ne znam gde se nalazim. Jedna misao mi je prolazila kroz um i to me je jako brinulo. Kako mogu da postojim kada sam mrtav? Zašto sam u toj tami? Šta treba da radim? A onda sam se setio čuvene Dekartove izreke: ‘Mislim, dakle postojim’! Sada sam bio siguran da sam još uvek živ, mada očigledno u sasvim drugoj dimenziji. Zašto to ne bih prihvatio? To je ono što mi je došlo u glavu.’
Uskoro se pojavila blistava, bela svetlost. Džordž Rodonaja doživeo je iskustvo bliske smrti, u velikoj meri tipično za stanje kliničke smrti, koje je kod njega, međutim, trajalo puna tri dana, jer su lekari konstatovali smrt i telo je bilo smešteno u rashladni uređaj u mrtvačnici, da sačeka autopsiju.
