Ono što se dogodilo Megi H. i njenoj kćerki spada u klasične fenomene ‘izgubljenog vremena’. Tog jutra, kao i obično, spremala se da krene na posao, a kćerka u školu, što se najčešće odvijalo sa mnogo vike i požurivanja. Ovom prilikom, ipak, sve je bilo drugačije: obe su ustale ranije i dobro raspoložene.
‘Živimo okružene satovima: zidnim u dnevnoj i spavaćoj sobi, na mikrotalasnoj pećnici, aparatu za kafu, a imale smo ga i na jutarnjem šou programu koji smo pratile na televiziji’, rekla je Megi H. ‘Obe smo bile spremne za polazak ranije nego obično, pokupile smo stvari i prepešačile desetak metara do auta. Pošle smo šljunkovitim putem koji obično ne koristimo. To je bila ulica kojom smo retko prolazile. Usput smo pričale o svemu, a kad smo stigle pred školu, oko nje nije bilo vozila i vladala je tišina. Nije bilo dece i nastavnika pred njom kao obično u to vreme. Bila sam šokirana i pitala kćerku kako to da smo stigle tako rano. ‘Pogledaj koliko je sati’, rekla je ona mirno. Časovnik je pokazivao da je prošao čitav sat od kad smo krenule, a za tu razdaljinu, pošto nigde nismo usput svraćale, potrebno je najviše petnaest minuta! Izgubile smo nekako čitavih 45 minuta, a da nismo znale kako i gde! Čudila sam se i pitala šta nam se dogodilo tog jutra, ali moja kćerka više nikada o tom događaju nije želela da priča. Izabrala je da se pretvara da se toga dana ništa neobično nije dogodilo’, zaključila je Megi H. Izvor: Treće Oko