Upravo ta činjenica – da niko od ‘povratnika’ nije bio definitivno mrtav najjači je argument protivnika teorije po kojoj svest, duh ili duša, mogu da prežive prestanak života fizičkog tela, pa prema tome, niko se zaista nije vratio da posvedoči kako postoji neki ‘zagrobni svet’ u koji naš um dospeva posle smrti.
Najveći kvalitet istraživanja koja je više od jedne decenije vodio doktor van Lomel sa svojim timom, po oceni njegovih kolega spremnih da diskutuju o ovoj temi, jeste u tome što je naučnicima dao poređenje iskustava dve grupa pacijenata – onih koji su doživeli iskustvo bliske smrti i onih koji to nisu, pa je prikupljeno mnogo više pouzdanih podatak o mogućim razlozima i posledicama fenomena NDE.
Studijom Lanset, kako je nazvana po medicinskoj reviji u kojoj je objavljena, ispitano je 344 pacijenta čije je srce privremeno prestalo da kuca i za koje je doktor Lomel, kao kardiolog, utvrdio da su bili klinički mrtvi. Njihove izjave po povratku u život su zabeležene, a sa svakim ko je doživeo iskustvo bliske smrti, kontakti i razgovori nastavljeni su još narednih osam godina.
Upravo u činjenici da je svega 18 odsto klinički mrtvih pacijenata potvrdilo da ima sećanja na taj period u trajanju od pet do deset minuta, (koliko je maksimalno moguće izdržati bez trajnih oštećenja mozga), dr Lomel vidi ključni dokaz da su NDE iskustva realna i da nisu proizvod halucinacija nastalih gubitkom kiseonika u mozgu.
Dr Lomel kaže: ‘U uslovima kada je linija EEG (mera za moždanu električnu aktivnost) ravna a srce ne radi, pacijent je mrtav. Da su u pitanju vizije iskustva bliske smrti prouzrokovane nedostatkom kiseonika, imali bi ih svi koji su bili klinički mrtvi, a ne samo 18 odsto njih.
Od 344 pacijenata ispitanih u holandskim bolnicama, tek svaki osmi je imao ono što bi se moglo nazvati suštinskim ili dubokim iskustvom bliske smrti – po merilima koja je još početkom osamdesetih godina prošlog veka utvrdio doktor Ken Ring, jedan od pionira istraživanja u ovoj oblasti. To su: vantelesna percepcija, kretanje kroz tunel, komunikacija sa entitetom u vidu svetlosti, osećanje blaženstva, viđenje prelepih pejsaža (koje opisuju čak i slepi od rođenja), susreti sa umrlim osobama, retrospektiva sopstvenog života i prisustvo neke vrste ‘granice’, sa koje se iskustvenik vraća u ovozemaljski život.
