Vodonoša u Indiji imao je 2 velika krčaga koje je nosio obešene o motku o vratu. Jedan krčag je bio napukao, a drugi je bio savršen. Dok je savršeni krčag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuće, napukli krčag doneo bi samo polovinu. Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonoša je donosio meru i po vode do gospodareve kuće. Naravno, savršeni krčag je bio ponosan na svoj doprinos, savršen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krčag stideo se svog nedostatka i osećao se jadno doprinoseći samo polovinu onog šta je trebao.
Po isteku druge godine, shvativši svoj gorki neuspeh, jednog dana reče vodonoši pri potoku:
– Stidim se sebe i hteo bih se izviniti.
– Zašto, upita vodonoša, zašto se stidis?
Krčag nastavi:
– Proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuće. Zbog moje mane ti radiš više a ne dobijaš naknadu za svoj napor.
Vodonoša se sažalio nad starim, napuklim krčagom i saosećajno reče:
– Kad se budemo vraćali želeo bih da obratiš pažnju na prekrasno cveće uz stazu.
Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krčag opazio je sa jedne strane divno cveće obasjano suncem i to ga je malo oraspoložilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i još jednom se izvini vodonoši za svoj neuspeh.
Vodonoša mu reče:
– Da li si opazio da je cveće samo sa tvoje strane staze, a na strani savršenog ga nema? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveća i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Već dve godine berem ovo divno cveće i njime ukrašavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto.